Izaberite stranicu

Virusi su sigurno najbrže evoluirajuće biološko biće na našoj planeti. Mnogi od njih razvijaju se brzinom otprilike milion puta bržom od stope evolucije ćelijskih organizama domaćina. Ova izuzetno visoka brzina evolucije omogućava virusima da pobegnu od imuniteta jednog domaćina i brzo se prilagode u novom.

Prelazeći iz jednog organizma u drugi, virus kopira svoje genetske informacije. U novoj kopiji mogu nastati određene greške i tako se virusi u stvari dalje menjaju, promenom starih ili dobijanjem novih sekvenci u svom genetskom materijalu.

Virus prvo pronalazi ćeliju pogodnu za razmnožavanje tako što kontaktira određene delove omotača (spoljne membrane) sa specifičnim receptorima na ćelijskoj površini. Ako na površini ćelije ne postoje specifični receptori koje virus prepozna, ćelija nije osetljiva na virusnu infekciju i virus ne prodire u nju. Ali ako uđe u ćeliju, virusni genetski materijal posebnim enzimima prelazi u specijalne ćelijske delove za sintezu proteina – ribosome, gde ćelijska uputstva zamenjuje sopstvenim, usled čega se počinju stvarati virusni proteini. Virusi ne sadrže pomenuti ribosom, ćelijsku strukturu u kojoj se prevodi genetsko uputstvo a zatim sintetiziraju belančevine, tako da ne mogu praviti proteine. To ih čini potpuno zavisnima od svog domaćina.

Jezgro svakog virusa čini nukleinska kiselina (DNK ili RNK) i ona je osnovni sastojak virusne čestice, jer su u njoj zapisane sve genetske informacije koje obezbeđuju život virusu. Ako zaraze ćeliju, virusne nukleinske kiseline mogu da upravljaju svim aktivnostima inficiranih ćelija u korist virusa.

Kada imuni sistem tela otkrije virus on počinje da deluje kako bi omogućio ćelijama da prežive napad. Imuni sistem proizvodi posebna antitela koja se mogu vezati za viruse, čineći ih neinfektivnim. Telo se brani razmeštanjem određenih ćelija (T- ćelije) koje aktiviraju i usmeravaju druge imune ćelije da napadaju virus.

Većina virusnih infekcija pokreće zaštitni odgovor imunološkog sistema, ali virusi poput HIV-a, neurotropnih virusa (virusi koji inficiraju nervne ćelije) i drugih, imaju načine izbegavanja odbrambenih funkcija. Oni su odgovorni za bolesti poput polio, bjesnoće, zaušnjaka i ospica.

Tako brza mutacija virusa uzrokuje probleme sa razvojem efikasnih vakcina i antivirusnih lekova, jer se otpornost na lekove dešava u roku od jedne nedelje do mesec dana.

 

dr sci. med. Draško Jevđenić / Asidoxin Vikipedija / Bioinformacioni centar Beograd