Svet oko nas neprestano se menja i za naš mozak predstavlja istovremeno izvor velikih prilika, ali i mogućih pretnji. Da bismo povećali šanse za uspeh i opstanak, nije dovoljno samo da učimo iz prošlih iskustava i kontrolišemo svoje okruženje. Potrebno je i da predviđamo budućnost.
Što su ta predviđanja preciznija, lakše se prilagođavamo promenama, bolje koristimo prilike koje nam se pružaju i uspešnije izbegavamo gubitke kada stvari ne idu po planu. Zato ljudi prirodno žele da znaju šta ih čeka. To nije slabost, već osnovni mehanizam našeg mozga.
Kako ovaj proces funkcioniše i zašto je važno da ga razumemo
Dopaminski sistem mozga neprestano pravi procene o budućnosti. On procenjuje verovatnoću određenih događaja i njihov značaj za nas. Naša potreba da smanjimo neizvesnost povezana je sa duboko ukorenjenom težnjom da u svemu pronađemo uzročno-posledične veze. Upravo tako učimo šta treba da uradimo da bismo postigli željeni rezultat ili nagradu.
Možemo reći da naš mozak stalno pravi modele budućnosti, pokušavajući da predvidi šta će se dogoditi. Ta predviđanja nazivamo očekivanjima. Očekivanja su zapravo naši najverovatniji scenariji budućnosti, ono što verujemo da ćemo videti, doživeti ili postići. Ona mogu biti zasnovana na iskustvu, ali mogu biti i oblikovana vaspitanjem, društvom, kulturom, medijima ili reklamama. Ponekad su realna, a ponekad potpuno nerealna. Ključno pitanje nije da li imamo očekivanja, već koliko smo vezani za njih.
Kada se stvarnost susretne sa očekivanjima, mozak vrši stalno poređenje između onoga što smo predvideli i onoga što se zaista dogodilo. U tom procesu važnu ulogu ima prednji cingularni korteks, deo mozga zadužen za kognitivnu fleksibilnost. On nam omogućava da prilagodimo svoja očekivanja stvarnosti i da učimo iz novih iskustava.
Ljudi koji su psihološki fleksibilniji obično imaju šira očekivanja. Oni ne odbacuju neočekivane mogućnosti samo zato što nisu bile deo prvobitnog plana. Naprotiv, pokušavaju da razumeju kako mogu da ih iskoriste u svoju korist.
Nasuprot tome, osobe sa veoma krutim očekivanjima često odbacuju sve što ne odgovara njihovoj unapred stvorenoj slici. Na taj način propuštaju prilike koje su mogle da im donesu napredak, zadovoljstvo ili uspeh.
Posebno je zanimljivo to što negativna očekivanja ponekad mogu postati svojevrsno samoispunjavajuće proročanstvo. Kada stalno ponavljamo određene misli i predviđanja, nesvesno počinjemo da donosimo odluke koje povećavaju verovatnoću da se upravo takav ishod dogodi.
Zato je korisno povremeno analizirati svoja očekivanja. Očekivanja koja imamo prema sebi snažno utiču na naše ponašanje, istrajnost i rezultate.
Takođe je važno razlikovati spoljašnja i unutrašnja očekivanja. Spoljašnja očekivanja dolaze od porodice, društva, okruženja ili kulture. Unutrašnja očekivanja predstavljaju ono što mislimo o sebi, svojim sposobnostima i potencijalima. Tek kada ih jasno razlikujemo, možemo bolje razumeti motive svojih postupaka.
Na kraju, nije presudno da li će stvarnost biti bolja ili lošija od naših očekivanja. Mnogo je važnije koliko smo spremni da svoja očekivanja prilagodimo stvarnosti.
Najveća sloboda nije u tome da kontrolišemo budućnost, već da ne postanemo zarobljenici sopstvenih predstava o njoj.
Kada očekivanja postanu realna i fleksibilna, stvarnost prestaje da bude neprijatelj, a postaje saveznik našeg razvoja.
Stručni saradnik ec.net (Serbia) dr Draško Jevđenić
Call centar:
+381 64 164 9336 (tel i viber)
+387 65 7 46 7 56 (tel i viber)
e – mail: bioinfocentar@gmail.com
