Insulinska rezistencija nastaje kada ćelije perifernih tkiva ne reaguju na insulin onako kako bi trebale, hormon koji stvara endokrini pankreas a koji je neophodan za život i regulaciju nivoa glukoze (šećera) u krvi. U normalnim okolnostima insulin funkcioniše u sledećim koracima: probavni organi razlažu hranu koju unosimo do glukoze (šećer), koja je glavni izvor energije. Glukoza ulazi u krvotok, što daje signal pankreasu da oslobađa insulin. Insulin pomaže da glukoza iz krvi uđe u mišiće, masno tkivo, ćelije jetre, te druge ćelije, kako bi je mogle iskoristiti za energiju ili skladištiti za kasniju upotrebu. Kada glukoza uđe u ćelije i njen nivo se smanji u krvotoku, to daje signal pankreasu da prestane proizvoditi insulin. Iz nekoliko razloga, ćelije perifernih tkiva mogu neodgovarajuće reagovati na insulin, što znači da ne mogu efikasno preuzimati glukozu iz krvi ili je skladištiti. Ovo stanje se zove insulinska rezistencija. Kao rezultat toga, pankreas proizvodi više insulina kako bi pokušao savladati povećanje nivoa glukoze u krvi. To se zove hiperinsulinemija.
Sve dok pankreas može proizvesti dovoljno insulina da prevlada slab odgovor ćelija na insulin, nivo šećera u krvi će ostati u zdravom rasponu. Ako ćelije postanu previše otporne na insulin, to dovodi do povišenog nivoa glukoze u krvi (hiperglikemije), što s vremenom dovodi do predijabetesa i dijabetesa tipa 2. Insulinska rezistencija je povezana sa nekoliko drugih stanja uključujući: gojaznost, kardiovaskularne bolesti, masnu jetru, metabolički sindrom, sindrom policističnih jajnika (PCOS).
Faktori rizika
Insulinska rezistencija se može razviti kod svakoga i može biti privremena (na primer, korištenje steroidnih lijekova u kratkom periodu uzrokuje inzulinsku rezistenciju) ili hronična. Dva glavna faktora koji doprinose insulinskoj rezistenciji su višak telesne masti, posebno oko struka i viscelarne masti, te nedostatak fizičke aktivnosti. Povišen nivo insulina može dovesti do povećanja telesne težine, što zauzvrat pogoršava insulinsku rezistenciju.
Hiperinsulinemija je takođe povezana sa sledećim stanjima:
- povišen nivo triglicerida
- ateroskleroza
- hipertenzija
Insulinska rezistencija je takođe glavna karakteristika metaboličkog sindroma, koji je skup karakteristika koje povezuju višak masnoće oko struka i inzulinsku rezistenciju s povećanim rizikom od kardiovaskularnih bolesti, moždanog udara i dijabetesa tipa 2. Karakteristike metaboličkog sindroma uključuju: povišen nivo glukoze u krvi, povišen nivo triglicerida, nizak nivo dobrog holesterola (HDL), visok krvni pritisak.
Razumevanje faktora rizika za insulinsku rezistenciju može pomoći u sprečavanju, odlaganju ili smanjenju nezdravih ishoda. Ako se zna na šta treba da se pazi, mogu da se izmene ili čak eliminišu neki od faktora rizika povezanih sa životnim navikama. Faktori rizika za insulinsku rezistenciju uključuju:
- Visok BMI
- Imati nekoga u užoj porodici sa dijabetesom
- Fizički statičan i pasivan način života
- Lična istorija gestacijskog dijabetesa (GDM)
- Lična istorija bolesti srca ili moždanog udara
- Medicinska stanja kao što su visok krvni pritisak i visok holesterol
- Sindrom policističnih jajnika (PCOS)
- Kušingov sindrom (Morbus Cushing)
- Apneja u snu i drugi problemi sa spavanjem
Insulinska rezistencija udvostručuje rizik od srčanog i moždanog udara, takođe je povezana sa većim rizikom od raka bešike, dojke, debelog creva, grlića materice, pankreasa, prostate i materice. Čini se da visok nivo insulina u ranoj fazi insulinske rezistencije podstiču rast tumora tako što potiskuje sposobnost tela da se zaštiti ubijanjem malignih ćelija.
Pokrenuti poseban plan ishrane za lečenje insulinske rezistencije
Ishrana koja sadrži visoko prerađenu hranu bogatu ugljenim hidratima i zasićenim mastima povezana je sa insulinskom rezistencijom. Organizam vrlo brzo vari visoko obrađenu hranu bogatu ugljikohidratima, što uzrokuje visok porast šećera u krvi. Ovo stavlja dodatni stres na pankreas da proizvodi mnogo insulina, što s vremenom može dovesti do insulinske rezistencije. Pravilna ishrana je ključna za regulisanje insulinske rezistencije, a evo nekih osnovnih smijernica:
- Neophodno je uvesti više obroka u toku dana sa minimalnim razmakom od 4 – 6 h, da bi insulin mogao da snizi glukozu od prethodnog obroka
- U toku dana treba unositi dovoljno tečnosti u vidu vode (30 ml po kg telesne mase dnevno) i čajeva (čaj od lista borovnice, duda, kupine, mahune graha, koprive, zove, maslačka, za koje je dokazano da smanjuju nivo glukoze u krvi)
- U ishranu je preporučljivo uvesti cimet (reguliše šećer u krvi), čia i lanene semenke (dobar izvor omega-3 masnih kiselina, za poboljšanje HDL holesterola), mahunarke (potvrđena antidijabetička svojstva)
- Prednost dati namirnicama koje sadrže antioksidanse i fitonutrijente (kurkuma, kakao, beli i crveni luk, crvena paprika)
- Treba jesti više proteina iz ribe, belanaca i mladog sira. Preporučuje se pileće i pureće meso bez kože, teletina, mlada junetina i bela riba.
- Od ugljenih hidrata treba koristiti složene (sa nižim glikemijskim indeksom), koji sadrže puno biljnih vlakana (žitarice celog zrna, integralni hleb, integralni pirinač). Vlakna spuštaju nivo glukoze i holesterola u krvi.
- Od mliječnih proizvoda preporučuje se obrano ili delomično obrano mleko, jogurt, mladi kravlji sir, dok krem sir, kajmak i tvrde sireve treba izbjegavati zbog velikog udjela masnoće
Sastojci hrane koji se ne preporučuju:
- hrana sa visokim sadržajem prostih šećera
- hrana sa visokim sadržajem ugljenih hidrata koji lako hidroliziraju
- hrana sa visokim sadržajem holesterola i zasićenih masnoća
- hrana sa rizikom visokog sadržaja rezidua i kontaminanta
Osobe sa IR bi trebale smanjiti unos a u nekim situacijama potpuno izbegavati industrijske prehrambene proizvode poput pekarskih i slastičarskih proizvoda, industrijskih deserta i sl. Takođe ne preporučuju se masni, krem / čokoladni namazi zbog velikog udela masti i šećera, te tvrdi margarini zbog neželjenih trans masnih kiselina. Beli hleb je potrebno svesti na minimum zbog prekomernog unosa soli, skroba koji se tokom probave lako razloži do šećera glukoze a zbog sličnog razloga potrebno je pite, pice i mesa svesti na minimum. Ne preporučuju se gazirana ili negazirana slatka pića jer sadrže proste šećere, a često su proizvedeni sa umetnim bojama, aromama ili umetnim zaslađivačima. Jela spremana na masti povećavaju udio masti u celodnevnoj prehrani. Ne preporučuju se prerađevine od mesa, jer sadrže nitratne i nitritne soli i druge aditive naročito kod kojih je struktura homogena zbog mljevenja (pašteta, hrenovke, mesni naresci i sl.). Instant supe te slični koncentrovani proizvodi nisu preporučeni zbog visokog sadržaja soli i aditiva.
Za način pripreme hrane preporučuje se kuhanje na pari i u vodi. Od suplementacije se uglavnom preporučuje vitamin D, vitamin C, magnezijum, hrom, cink, alfa-lipoinska kiselina, te mio-inozitol.
Fizička aktivnost dovodi do potrošnje energije, povećanja osetljivosti na insulin i porasta mišićne mase. Sve navedeno je od velikog značaja za kontrolu i poboljšanje IR. Fizička aktivnost 3 do 5 puta sedmično po 30 do 60 minuta može poboljšati HbA1C za oko 10 % do 20%, i najefikasnije je kod osoba sa blagim oblikom dijabetesa tipa II i kod onih koji su rezistentni na insulin. Preporučuje se umerena fizička aktivnost, šetnja svaki dan, 3 – 5 kilometara, umerenom brzinom. Preterana fizička aktivnost dovodi do lučenja hormona adrenalina i kortizola, čime se pogoršava IR. Takođe je značajan dobar san, te oslobađanje stresa.
Insulinska rezistencija je stekla svest i značaj, sama po sebi, kao faktor koji doprinosi nastanku velikog broja bolesti i sindroma. Ali isto tako bitno je znati i sledeće. Pravovremena intervencija može sprečiti njihovu pojavu.
Autor: mr Nikolina Zekić magistar farmacije i nutricionizma
Konsultant: dr sci. med. Draško Jevđenić
Autori su saradnici nemačkog saveznog udruženja za dijetetiku (des Verbandesder Diätassistenten – Deutscher Bundesverband / VDD)
