Izaberite stranicu

U današnje vreme se sve više susrećemo sa pojavom autizma kod dece. Međutim ljudima je taj termin nejasan i donekle neprihvatljiv. Kako bismo termin što bolje objasili, moramo reći da je autistički spektar poremećaja (ASD) skup neurorazvojih poremećaja koje karakterišu oštećene socijalne interakcije, problemi u komunikaciji, stereotipna i repetitivna ponašanja, neuobičajena ili ograničena interesovanja.

Kada se javlja ASD?

To je razvojni poremećaj koji se javlja u ranom detinjstvu. Važno je napomenuti da je svaka osoba sa autizmom individua za sebe i da se kod svake osobe autizam razlikuje. Izvesno je da je autizam znatno češći kod dečaka nego kod devojčica.

Koji su uzroci nastanka ASD?

Jasan uzrok za nastanak ovog poremećaja nije poznat. Međutim, u pitanju je grupa srodnih poremećaja sa mnogo različitih uzroka. U najvećem broju najverovatnije se radi o kombinaciji genetskih faktora rizika sa faktorima rizika iz okruženja. Specifičan gen/geni još nisu potvrdjeni. Među roditeljima često možemo čuti da nakon primanja vakcine, najčešće MMR sa ulaskom u drugu godinu, oni primećuju karakteristične osobine ovog poremećaja kod deteta. Medjutim, ne postoje jasni naučni dokazi da vakcina na bilo koji način može da uzrokuje pervazivni poremećaj. Takodje navodi se i da autizam može biti stečen  fizičkim povredama, oštećejem odredjenog dela mozga.

Kako i kada roditelji znaju da treba reagovati -koji su to simptomi?

  1. Dete ne pokazuje interesovanje za vršnjačke aktivnosti, ima poteškoća da stekne prijatelje i uglavnom nema nijednog najboljeg druga;
  2. Dete ne inicira komunikaciju sa drugima, uglavnom pasivno stoji pored druge dece;
  3. Dete se ne igra igre pretvaranja i ne igra društvene igre;
  4. Detetov govor deluje kao da govori robot, jezičke konstrukcije su neobične, preokupacije odredjenim predmetima, njihovom teksturom, mirisom i slično;
  5. Stalno insistiranje na istim stvarima, rituali oko hrane, kupanja te da druge ljude doživljavaju kao stvari ili kao “alat” za zadovoljenje svojih potreba.

Pored ovih primarnih simptoma, prisutne su druge teškoće kao što su: problem senzorne regulacije, problem u kognitivnom funkcionisanju, izvodjenje odredjenih motornih aktivnosti, prepoznavanje i tumačenje emocija, kako kod drugog tako i sami kod sebe i problema u ponašanju.

Kome se roditelji mogu obratiti kada uvide neke od ovih simptoma?

Često se dešava da prođe i po par godina, a da poremećaj ne bude dijagnostikovan jer dete bude pogrešno dijagnostikovano od strane samo defektologa, logopeda, ili pedijatra/neurologa. Najčešće se dešava da deca budu dijagnostikovana kao disfazija, odnosno usporeno usvajanje govora i jezika. Veoma je važno reći da je dečiji psihijatar neophodan u procesu postavljanja prave dijagnoze i zato roditelji treba da se uvek prvo jave dečijem psihijatru kada postoji bilo kakva sumnja o poteškoćama u razvoju govora i jezika, socijane interakcije ili komunikacije.

I na kraju kao najbitnije pitanje se postavlja kako se autizam zapravo leči? Lečenju poremećaja pristupa se na sistematizovan način koji uključuje specijalnu edukaciju akademskih veština, trening socijalnih veština, logopedski tretman usmeren na govor i jezik, lečenje pridruženih psiholoških, neuroloških i pedijatrijskih poremećaja. Lečenje se sprovodi primenom raznih edukativnih, bihejvioralnih i psihoterapijskih tehnika, i primenom lekova kada postoje pridruženi poremećaji. Kod većine osoba sa autizmom postoje deficiti u četiri organska sistema: nervnom, imunološkom, endokrinom i probavnom sistemu. S toga i lečenje treba biti sveobuhvatno. Lečenje podrazumeva suplementaciju, dijetetsku ishranu (gastroenterolog, medicinski biohemičar) i logopedske terapijske postupke. Lekovi se često koriste za lečenje problema povezanih sa autizmom. Za sada postoje oskudna istraživanja oko rezulata ili sigurnosti primene terapije lekovima kod adolescenata i odraslih sa autizmom, ali je dokazano da nijedan poznati lek ne pomaže u glavnim simptomima autizma, oštećenju socijalne interakcije i komunikaciji. Lek za autizam nije pronađen. Deca sa autizmom odrastaju u osobe sa autizmom. Osobama sa autizmom potrebna je podrška tokom celog života da bi ostvarili i omogućili svoj potencijal.

Imajući u vidu sve teškoće kojima su izložene osobe sa autizmom, kao i njihove često ograničene veštine, njihovi životi su ispunjeni konstantnim stresom, frutracijom i anksioznošću. Svi problemi su najčešće prouzrokovani njihovom preopterećenošću zahtevima kojima su izloženi, nemogućnošću da izraze svoje želje i potrebe ili kada ne razumeju šta se očekuje od njih i kako da ispune ta očekivanja. Ponašanje dece sa autizmom dugo je bio problem koji je neprepoznat i neprihvaćen. Sredina je ovu decu karakterisala kao lenju, nevaspitanu i nemirnu. Ipak, svako ponašanje u osnovi je racionalno ukoliko gledamo očima deteta. Kada shvatimo koju funkciju ima ponašanje i šta dete pokušava da iskaže kroz to ponašanje, sve dobija smisao. Naučno je dokazano da se ranim prepoznavanjem, te ciljanom ranom intervencijom značajno može poboljšati životni ishod osoba s autizmom. Sve je više primera iz sveta o osobama sa autizmom koji završavaju škole, fakultete i osposobljavaju se za razna zanimanja, no kako bi to postalo pravilo i kod nas potrebna je podrška društva.
Uz različite terapije, stručan rad, učenjem prihvatanja okoline, te puno ljubavi, pažnje i strpljenja od najranijeg uzrasta, moguće je postići jako puno.

Tatjana Miladinović diplomirani master Pedagog

 dr sci. med. Draško Jevđenić stručni saradnik

Bioinformacioni centar Beograd